:: конаци и зграде у порти ::
Историја - Монаштво по обнови Браничевске епархија 1.део
Подаци о старешинама и кретању манастирског братства после обнове
Браничевске епархије (1921. године), потпунији су само у погледу
персоналних података о појединцима и знатно тачнији у хронолошком
реду смењивања појединаца на манастирској управи.
1. Јеромонаха Амфилохија (Бедричића), затекла је обнова Браничевске
епархије на положају старешине манастира Миљков. Рођен је 7. маја
1873. године у Новом Саду, замонашен 1. јануара 1893. године у
манастиру Горњаку. Припадао је братству манастира Горњака, затим
Свете Петке, а 8. децембра 1925. године братству манастира Манасије,
као њен старешина. На дужности старешине остао је до 1927. године,
када је постао парох влаолски, на којој је дужности и умро.
Сабрат му је био јеромонах Теодосије (Гачић) у периоду 1922-1923.
године.
2. Јеромонах Пајсије (Поповић). Рођен је у Белушићу, бивши срез
левачки, 12. августа 1878. године; замонашен у манастиру Каленићу
1907. године. Управљао је манастиром свега неколико месеци у 1923.
години, а затим премештен у манастир Манасију, где је доцније,
извршном пресудом Великог Духовног Суда од 5. октобра 1925. године
лишен чина.
3. Архимандрит Мирон (Јанковић), заменио је јеромонаха Пајсија
(Поповића) на управи манастира Миљков (1923. године). Рођен је 23.
априла 1870. године у селу Конатици, бивши срез посавски; замонашен
је 17. јуна 1895. године у манастиру Рајиновцу. Припадао је братству
манастира Рајиновца а затим био чувар војног гробља на Крфу. Дужност
старешине манастира отправљао до 9. децембра 1925. године, до
премештаја у братство манастира Свете Петке. Одликован орденом
Светог Саве Четвртог и Трећег степена. Братства, изгледа, није имао.
4. Јеромонах Теодосије (Валаамски), примио управу манастира од
архимандрита Мирона (Јанковића) и остао на њој до 1926. године, када
је најпре премештен у манастир Горњак, а затим му додељен канонски
отпуст из епархије.
Сабрат му је био јерођакон Теофило (Семјаков) у периоду 1925-1926.
године.
5. Схиархимандрит Амвросије (Курганов), руски емигрант, примио је
управу манастира од јеромонаха Теодосија и основао српско-руски
општежитељни манастир 1926. године. Рођен је 1. јануара 1896. године
у селу Гаворово, ујезда [срез] Саранског, губернија Пензенска,
Русија. Као руски емигрант, припадао је најпре јурисдикцији Бугарске
православне цркве, а затим прешао у Југославију, у епархију
шабачко-ваљевску. Чинове јерођакона и јеромонаха, примио од руског
заграничног митрополита Антонија, а чин игумана, по преласку у
Браничевску епархију, од епископа Митрофона (1927. године) године. У
чин архимандрита произведен је, на предлог епископа браничевског др
Јована (1931. године) године. Упокојио се у Господу у манастиру
Миљков 30. маја 1933. године.
Схиархимандрит Амвросије (Курганов) (1896-1926-1933.
године)
Ради посебне вредности, ваља се у најкраћим потезима осврнути на
духовни успон и материјални напредак, који је манастир Миљков учинио
у раздобљу измећу 1926. и 1933. године, односно 1936. године, док је
био српско-руски општежитељни манастир и док је животом у њему
руководио искусни ''баћушка'' [руски назив за свештена и монашка
лица], схиархимандрит Амвросије.
Нема сумње да почетком 1926. године настаје ново доба и ново
поглавље у историји манастира Миљков. Наиме, по споразуму епископа
браничевског Митрофана и митрополита Антонија, председника Светог
архијерејског Синода Руске Заграничне цркве, манастир Миљков је,
свакако, најпре због комуникационих услова, споразумно, проглашен за
српско-руски општежитељни манастир.
Године 1926. 4/17. фебруара у манастир Миљков су дошли руски монаси,
емигранти, њих шест, махом високих интелектуалаца, са јеромонахом
Амвросијем (Кургановим) као старешином на челу. Крупна морална
личност, велики духовник, јеромонах Амвросије, је дипломирао
богословље и науке на Филолошком факултету Универзитета у Варшави.
Нови игуман је убрзо, као магнет, привукао у манастир Миљков цвет
руског монаштва у емиграцији. У току двеју наизменичних посета: у
јуну 1926. године руског митрополита Антонија, а у октобру исте
године епископа браничевског Митрофана, манастир Миљков, у тишини и
усамљености и далеко од светске вреве, убрзо је постао правом оазом
монаштва и тихим пристаништем, узбурканом бригама и жалостима, на
животном мору.
По благослову епископа браничевског, у манастиру је уведено
општежиће, у братству које је било махом састављено од Руса и које
је, већ крајем 1926. године, бројало 20 душа: искушеника, расофора,
монаха у чину и без овога и схимонаха. И у имовинском погледу,
манастир је знатно узнапредовао.
Ради илустрације, братство манастира, остало је исто и у наредној
1927. години, а строги монашки подвижнички живот, првенствено
старешине манастира јеромонаха Амвросија, побудио је епископа
браничевског да га произведе у чин игумана.
У 1928. години, од 15. до 29. јуна, пребивала је у манастиру Миљков
чудотворна икона Мајке Божије Курске, велика светиња Руског народа.
Огроман број нашега света поклонио се овој светињи, док је пребивала
у овом манастиру. У току 1928. године оправљен је и манастирски храм
споља.
Следеће, 1929. године, засађен је шљивар на манастирском имању, до
самог манастира.
У наредним годинама, у манастиру Миљков бележе само успехе и стални
напредак, како у моралном, интелектуалном и духовном, тако и у
имовинском, материјалном и економском погледу. Занимљив је овај
пресек који чинимо у 1931. години! Замисао, сада већ почившег
епископа Митрофана и руског митрополита Антонија, о стварању једног
српско-руског манастира на територији Браничевске епархије,
прокрчила је себи пут, нашла пуно оправдање и примену.
анастир Миљков у овом периоду је имао 17 душа, од тога Срба седам а
Руса, емиграната, десет. Један Србин је малосхимник (отац Нифонт),
два расофорна (Лаврентије и Рафаило) и четири искушеници.
За показану умешност у вођењу послова, духовних и имовинских, у
манасиру, старешина манастира Амвросије, произведен је у чин
архимандрита.
Нису само строги монашки живот, какав се у манастиру проводио,
уставно богослужење и дивно руско пјеније, били ти који су, из дана
у дан, привлачили све већи број посетилаца светињи на Морави, већ је
то била и узорна економија: баште, њиве, виноград, воћњак; затим,
онај унутрашњи ред и чистоћа, зоографисана трпезарија, поправљен
кров, подигнуте нове ћелије итд. Све је то одисало једном новом
снагом, новим духм, молитвеним и побожним, којим се живело у
манастиру. Истина, прилив Срба – монаха толики је да су у манастиру
чинили већ једну трећину, а са искушеницима, сачињавају готово једну
половину манастирског братства. Манастир је, дакле, растао, не само
у имовно-економском, већ и у духовном погледу. Највеће искушење за
ово монашко општежиће постала је река Морава. У 1932. години,
пресекла је манастирско имање, тако да је најплоднији део остао
између старог и новог корита.
Година 1933. као да је преломна у животу манастира Миљков и његовог
узорног братства. Она је отпочела зенитом у који је манастир стигао.
Његово узорно братство имало је иза себе већ давно пређени пут
тешког почетка оскудице, гладовања и лишавања себе основних потреба
живота. Као да су, у неповрат, прошле године у којима се и сами
Васкрс дочекивао крајње оскудно, са пројом и копривама! Два пута је
Чудотворна икона Божије Матере – Курска, по неколико дана боравила у
манастиру и, бденија, акатисти, мољења Божијој Мајци, истинској
заштитници монаха и монаштва, нису били узалудни. Монашки дух
провејао се, утврдио братију, а Пречиста Богомати, стално, а у два
маха изразито, показала је своје старање о манастиру и његовом
братству.
Једном приликом, у 1926. години, на необичан начин јавила се Света
Дјева једном побожном човеку, сељаку и рекла му да манастир оскудева
у вину за литургију коју свакодневно служи. Човек је, на дивно чудо
и духовну радост старешине манастира и братства, освануо пред
манастиром и са буретом вина на колима, на дар манастиру.
Другом приликом, Пресвета Мати је утолила глад манастирском
братству.
Година 1933. отпочела је слављем у манастиру: братство је
прославило, почетком јануара, стогодишњицу телесног уснућа
преподобног Серафима Саровског, Чудотворца, а почетком фебруара исте
године, скромно је прослављена седмогодишњица ове српско-руске
монашке оазе на бреговима ћудљиве Мораве.
Маја 17/30. године 1933. преставио се у Господу блажене успомене
схиархимандрит Амвросије (Курганов), старешина манастира Миљков,
ушавши у радост Господа свога, јер је поверени му дар усугубио и био
му веран до неслућених крајности. Блажени Амвросије предвидео је
своју смрт, рекавши у Недељу Православља једном од саслужашче браће:
да он неће више, у телу, служити Господу на земљи!
Схиархимандрит Амвросије сахрањен је у манастирској порти. Његов
гроб сада краси диван надгробни споменик од белог мермера. При врху
је двогуби – руски – крст, а испод њега, у медаљону од белог
порцулана слика оивичена двема, у мермер урезаним, позлаћеним
палмовим гранчицама. Испод слике је, као стална поука братству,
цитат из Светог Писма:
''Ја сам жив и ви ћете живети'' Јн. 14:19).
Затим натпис:
''Овде почивају земни остаци схиархимандрита Амвросија
(Курганова) пож. 40 г. оснивач српско-руске киновије, који се
упокојио 17. V 1933. г. Само пожртвована љубав и преподобна смерност
красиле су целог живота овога слугу Христовог и најпримернијег
монаха. Споменик му подижу Срби и Руси који су се уверили да је отац
Амвросије ''свима био све, да како год кога спасе'' и приведе
Богу.''
[Преписано са споменика.]
